Изабране песме

КУЋА

Знам, она ме негде чека,
у неко јутро, подне, вече,
макар ко прах, или јека,
да стигнем до ње, непостојеће.

Ту је, крај друма, у шуми,
с великим двориштем, зеленим.
За прошћем, крошња липе зашуми,
или се само причуло мени?

И, тром, из поља се враћам,
од плодности земље - без речи,
жени и деци, славом орача,
у дом, нас, непостојећих.

Руке ми пуне пшеничног злата,
а родбина ме, испод вење,
гледа из старих кућних врата,
на заједничко поносна мрење.

Мрешка дан лишћем степениште.
На први степеник морам.
Такнем га, коњи зањиште,
и кућа се одмакне, закорак.

И то се догађа, наизменично:
кад кућа постоји - мене нема.
И истина о мени - тек је сличност
са одсутношћу њеног трема.

Има ли је, или не? За њу, дан
не пита: кров јој обасјава
тајним сунцем: и то је сан,
и ја у њему дуго спавам?...

И у сну се да уђем - одлучујем?
Ал како стићи до трема?
Храстових врата засун ту је.
А мене, сада, нигде нема...

Слушам, а не чујем ништа.
Из појате, жедна, заблеји стока.
И неко вири из дворишта:
Чуваркућа, плавог, крупног, ока?

Растера стоку, одува сено,
сруши се, и у темељу дрема.
Каже у сну: сад ме драгоценом
сматрај, када ме више нема!

Ту је, али, некако и није.
Кућа је, само није ко куће.
Јер, граде је исте чаролије
за трајањем и ишчезнућем!



ЉУБАВНА ПЕСМА

У снегу крвари траг моје љубавне песме;
бескрајем даљине прелеће моја сенка.
У малој улици промрзло грање робује,
тужно певају птице... Леди се последња чесма.
Безличне стопе долазе у једноставно рађање Ноћи;
нада мном месец са златном жицом снега;
све ми се уморно клања где моја нога крочи.
На старом прозору промрзло биље сања
о неком краљевићу и заљубљеној принцези из бајке.
Пале се промрзла светла, долазе таме са брега.
У мени почну да певају зове и свирале.
Сам сам... Гладно ме гледају кровови у тами.
А ја сам чудно замишљен са великом сузом у оку;
питам се шта бих ти рекао да смо сами
док гледам белине и ноћ, бескрајно дубоку.
Идем, погурен низ улицу. Гасе се касне лампе.
Нигде ни пса... О, туго остарелог злата!
Долазим до своје собе, дрхте високе сенке.
Међ њима и твоја, нежно, куца на моја врата.



ОДЛАЗАК

сенке јабланова
скривене у недрима прозора

никога нема
ноћ на колима црнине

туга предвечерја
венчава се са мојом песмом

отишао сам
сватови поломљени са чашама

брдо: жути лептир
ни у крпама успомене ме нема

ноћ на колима црнине
обилази свет.



* * *

Здружена у горској олуји
с лепотом снега и вапаја,
опсено, јачај до сјаја,
док пораз не забруји.
Непоуздани су дани,
јер лик у ноћи траже.
Тек корен, под земљом, каже
муку плода на грани!



УСТА СВЕТИЛИШТА

3

све је лаж изузев несебичности дароване гробу
у њој нема предомишљања зато је сувишан страх
од ове туђине приспеле као што узмиче камен
пред добима тишином похлепне равнодушности

и као што се притаје двери у последњу шкрипу
невидљиву али присутну као успомена немојте нас
дозивати јер не можемо никоме да опростимо
радозналост да нас опет пољуби цветовима

јер смрт је само другачија љубав од оне на
коју смо навикли да нас буди прстима наших мајки
јер смрт је мука стабла између цвета и плода
коју би тајени смирај рекао опрезним криком

нека свет буде лишај израстао у сеновити додир
нека звери заштићене мраком открију замке
нека мали извори задњу кап воде дарују дивљини
тако ћемо једино знати да смо заувек спокојни

о дубока тајно што се распитујеш за нас подземним
водама бистрим као огртач пао на нашу одсутност
ово је време наследног изгнанства и помирености
са моћним ранама склупчаним у неразмрсив чвор

ако сте већ наумили да нас се сетите ако сте
већ дорасли овој празнини непогоде украшеној
стрелама и крвљу једном кад будете сами сред
поноћи склопите руке и следите гордост бора у срцу.



ПЕСНИЦИМА

Ко уходе, зар пробдесмо
век свој, само да нас вара
подругљиви сјај олтара,
твоје пусте цркве, песмо?!

Немоћни пред речју првом,
оном која светом крете,
ускиптеле крви свете
бленусмо у рајско дрво!

А све беше говор јасан,
листа с гране, снага стене,
смрт, једини сан још частан,

шумор траве меке, снене,
и у празном светло воће
што тек дозри од самоће!



СМРТ

Гост да стиже ко ће први
да ми јави: шумор липа,
ил капије стара шкрипа,
дрхтај жишка, жубор крви?

Нечујнога тог незнанца,
али блиског, с оштром косом,
како ступа ногом босом
препознаће пас са ланца.

То цвиљење, поред гроба,
са чуђењем ће да слуша,
кроз будућа дуга доба,

лебдећи над крстом, душа,
не знајућ да нисам дремљив,
него земља, враћен земљи.



ОМЧА

Ње више нема, нема... Ал ставила је знамен:
блиску одсутност. На чешљу косе прамен.

Стрепе ствари јер памте њен лик и тишину хода
по којем пада прашина и равнодушност свода.

А малопре овде је била, и сена са зида је чека
да наставе пријатељство самоће и човека.

Нема је, нема, нема... Старе и казаљке сата
под омчом што пољуби задња белину њеног врата.



ОДАР

Тањи

I

Рано умрли, ваш починак је небески знамен,
И обасјава свет, с недостижном јасноћом, скрушен.
Залуд вам траве, уз мирни надгробни камен,
Успаванку о надмоћи јалове земље певуше!

Како још брује ваша звона! А ми, завидљиви,
Хитамо гробљанским капелама у грчу,
Ил, очарани, ко поветарац у коњској гриви,
Да вас видимо међ венцима, дароване смрћу!

Ал затицасмо вас, о жалости, окружене ближњима,
Који су, скамењени, нетремице слушали како
Пламичци свећа зборе да вас све мање има
Сваком капљом воска склизнулом сребрним чираком.

И тад схватисмо одједном: судба нам није иста!
И да вас је, засут цвећем, узвишени ваш одар
Устоличио у младе мртве. А над главом вам заблиста
Светокруг од плавог, спокојног небеског свода!

II

Завејани прахом година дугих, изненада
Израњали сте из трава, тужнији од ноћне росе,
Па машући нам, замицали пут немих ливада,
И, са стидом, што смо још живи, будили смо се...

Кад класје би чезнуло да отпочине на столу хлебом,
И јара једнако трептала изнад путева и вода,
Нисмо знали, на гроб цвеће да спустимо ил небо,
Јер блештало је славом, као ваш скровити одар.

III

Зар зато смо тако дуго живели: само
– Једва се вукући ка гробљу – за немушто славље,
Да вам, док почивате, блажени, стављамо
Свеже и мирисно цвеће – на узглавље?!



ГРОБ С ДЕЧАКОМ

Овде лежи Рембо: чим крштење мину
– Артир; син побожне жене и војника.
Вратио се с пута, да у родну глину
Сиђе и почине логом од свог крика.

Уместо да прати добру бразду плуга
У блеску лемеша препозна дух бога,
Руго му се како уме само слуга.
Због чега му беше одсечена нога.

Спава или мора? За такве дечаке
Свет је слаби пламсај догорелих свећа.
Шта ради, самотан, на дну хладне раке?

Снива Офелију, где с воденог цвећа,
Са венцем на глави, помрачена ума,
Уздиже се бела, без крила, без шума...



ПРЕСТО

Баби Јелени

Ускршња звона куцају о врата:
Сада ће стару издубити зделу.
Скрушено, верници, руке од злата,
Дижу у светлост и кажу јелу:

„То је од њега, то је од њега...“
А црква баца јутарњу сену.
„Благослови, господе! Није згорега,
Сиђи у дом наш, макар у трену!“

Свечаном трпезом пуши се драга
Чорба, патничким криком из зделе.
О мрве хлеба! О вино! О блага
Вест коју су, кроз веке жњеле

Казаљке неба скривеним луком,
Стрпљиво, док са трећим петлом,
Онај што није зајауко
На крсту, стигао новим светлом,

Да освешта вино и хлеб, кришом,
И вине их тучном небу, затим,
Спржене у јари, мивене кишом,
С једрих чокота и класјем златним.

У ваздух осветљен сто полети:
„Тбог тебе, свете, ја сам пресвисно!
Једите моје тело, из плавети,
И пијте крв – божју присност!

А у дан судњи, на знак мог прста
Сви ћете ви, о кротки! К мени,
Звуцима трубе, тако ми крста,
Узлетети мојим путем пламеним!

Ал коме тајну да поверим?
Ужасу Урвине неба? Ил снази жежене,
А тужне славе, што престо расу:
– Ако вас није, нема ни мене!“



ЕПИТАФ КОРНЕЛУ ТРАИЛОВУ

Нешто си уморан, пријатељу, дремљеш,
или ти се спава у колевци земље?

Да све иште одмор Бог ти чита с лица:
проницљиве очи, рука и кичица.

Сад мало одспавај. А кад се пробудиш,
чекаће те они, теби драги људи

за софром небеском да, за вечно жиће,
на Божији рачун искапите пиће!



НОЋНА ПЕСМА

Шум то цветних грана стиже ми у сан,
или прошлих дана прах
бди нада мном?
Можда спавам у крику галеба,
и његовим сном
шумим као трава?
Добра ноћи, да то није трен
кад ћу бити цвет,
који баца сен
свету у сусрет?

Заборављам лета што су
смела проћи
а да не трепнем.
Послушне ми очи
нека свирка стиже,
ко небески трон,
којим гмиже
невоља
да ће опет тама.

Шум то прошлих дана
стиже моме сну,
ил за цветних дана
већ силазим дну,
где си сама као вода
и плач детета?

Да л то овог свода
хуји љубав света,
или ниси ту,
или ниси ту?

Али,
ко ће да се сети,
да сам ту у сну,
ил за цветних дана,
силазио дну?



ЕПИТАФ

Овде почива он,
друг онај стари мој...
Земља његов је трон,
злати је птичји пој.

И мир, као пусти глас,
веје, сад, између нас.

Сати капљу низ друм,
мре мојих стопа сјај...
Сам је путање шум,
заборав мрачи крај.

И мир, као пусти глас,
веје, сад, између нас.